Vaše priče

Priča s porođaja: Volimo se, mazimo i uglavnom ne spavamo


Mama Ivana Ištuk na svijet je donijela preslatkog Mihaela, a nama je podijelila svoje iskustvo s porođaja. I one divne strane, i one malo lošije - sve nam je ispričala!

Nema ljepšeg osjećaja od onoga kada vidiš onaj toliko očekivani plus na testu za trudnoću.

Sjećam se da je bila subota ujutro, oko 6.00 sati, spremala sam se za faks. Par dana prije sam napravila test i bio je negativan, no kako sam kupila dva, odlučila sam i taj drugi iskoristiti.
I sreća najveća! Budim muža da mi potvrdi to što ja vidim, jer se pokazala samo sjena. Popodne sam napravila još jedan test, koji je pokazao pravi veliki plus. Tu je počelo moje odbrojavanje dana do porođaja.

Sjećam se kako me je mjesec dana prije počela loviti panika i strah. Pa kako ću ja to? Ali nema natrag. Tu sam gdje sam i preživjet ću to kao i svaka druga žena i onda napokon upoznati svojeg sina. 

Prije porođaja odlučila sam da neću uzeti epiduralnu. Bila sam jako hrabra, onako naivna i potpuno nesvjesna toga što me čeka. Tri tjedna prije termina na pregledu u trudničkoj ambulanti ctg je počeo pokazivati slabe trudove. Dva tjedna prije termina doznala sam da sam se počela otvarati. Bila sam centimetar i pol otvorena. Mislila sam da to znači da će porođaj uskoro početi. Još mi je taj dan poslije pregleda ispao sluzni čep. Otišla sam kući i krenula skakati po lopti da ubrzam taj cijeli proces. Porođaj je krenuo par dana nakon termina. Mojemu se sinu nije nigdje žurilo.

Taj dan sam došla na pregled u trudničku ambulantu. Svekar i svekrva išli su sa mnom. Sjećam se da smo još prije nego što smo krenuli, razmišljali hoću li ponijeti torbu odmah sa sobom jer nisam imala nikakvih osjećaja da ću taj dan roditi.
Došla sam među prvim trudnicama. Odmah su me prikopčali na ctg, koji je opet pokazivao trudove koje ja nisam osjećala. Zatim sam došla na pregled. Kaže doktor da sam tri centimetra otvorena i da su počeli trudovi, što znači da se uputim gore u rađaonicu. Pitala sam hoću li pozvati muža, rekli su da mogu, ali kako sam prvorotkinja, ne mora se žuriti jer neću ja sad taj čas roditi. Naravno da sam ga nazvala i rekla da dođe odmah.

Kada sam došla u rodilište, ponovo su me prikopčali na ctg. Dok su me snimali, par je žena rađalo. Mislim da nikad neću zaboraviti kako sam se osjećala kad sam ih čula kako vrište. Htjela sam pobjeći od straha. Nije me još ništa boljelo. Doktor je nakon ctg-a obavio pregled. To je bio jako neugodan pregled. Kako bi malo pokrenuo stvari, „ručno“ me malo proširio, a zatim mi je sestra napravila klizmu, spremila me u boks i ponovo prikopčala na ctg, koji više nije pokazivao trudove. Pretpostavljam da su od straha prestali.

Došla je sestra do mene i pitala treba li mi što, pa sam ju zamolila da mi objasni kako će sada to sve ići - da znam što me čeka. Rekla je da će mi doktor probušiti vodenjak i da će mi dati drip te da ću onda roditi. Zvuči zabavno. Par sati sam bila u boksu, ali se i dalje ništa nije događalo.  Nakon nekog vremena došla je doktorica, pregledala me i rekla da neću još roditi i da nema potrebe za dripom jer bi to bila čista indukcija za koju nije bilo indikacije. Poslali su me iz boksa na odjel u sobu.

Zvala sam muža da ode doma i da mi donese neke stvari za odjel s obzirom na to da nisam bila spremna za ovaj scenarij. Tada je bilo oko 13 sati. Malo sam legla i odmorila, a sestra mi je donijela ručak.

Oko 15 sati počeli su trudovi. Nisam htjela ići do sestre dok ne postanu učestaliji. U međuvremenu je muž stigao u posjet. Puno mi je značilo što se šetao sa mnom tih sat vremena po hodniku. U 17 sati završili su posjeti. Muž je otišao čekati pred rađaonicu, a ja sam otišla do sestre da me prikopča na ctg. Ctg nije očitavao trudove kako bi trebao, stavljala ga je pripravnica.
Pokušala sam joj objasniti da ne pokazuje dobro, ali je rekla da su joj tako pokazali da se stavlja. Kada je izašla, ja sam ga pomaknula, pa je napokon očitao kako treba. Uz sve te bolove bilo mi je još i mučno pa sam grlila bubrežastu zdjelicu.

Taj dan je u rodilištu bilo jako puno žena, pa nije bilo slobodnog boksa u tom trenu. Stavili su me u predrađaonicu nakon pregleda. Zahvalna sam sestri koja je rekla doktoru da su mi već napravili klizmu i da stvarno nije potrebno opet.
U ovoj fazi mi je već bilo dosta svega pa sam tražila epiduralnu. Prvo su mi rekli da moram čekati da dođem u boks jer u sobi nije sterilno. Također, kad me stave u boks, probušit će mi vodenjak, i tek tada muž može ući. Znam da sam jako vikala. Mislim da sam već lagano svima išla na živce.
U sobi su mi oko 19 sati probušili vodenjak; došla je doktorica i dala mi epiduralnu. Ne mogu ni opisati koje je to bilo olakšanje. Tada su mi i muža pustili unutra. 

Oko 20 sati su me prebacili u boks i dali mi drip. Vrlo brzo nakon toga epiduralna nije više držala. Jako sam zahvalna i sretna što imam odličnog muža koji je pratio na ctg-u kako dolaze trudovi, mazio me, ohrabrivao i odbrojavao svaki trud. Puno mi je olakšao svaku tu sekundu. Bila sam već dosta iscrpljena i nisam baš mogla tiskati. U jednom je trenu doktor rekao babici: „Vi režite, ja guram“ - i skočio na trbuh.

Vrlo brzo je naš mali Mihael izašao da nas pozdravi, točnije u 20.43 sata. Nije iste sekunde zaplakao, pa sam odmah panično pitala zašto ne plače - tada se javio. Imala sam sreće da mi je porođaj bio kratak, a doktor i babica bili su super, susretljivi , profesionalni i divni. Šivanje nisam ni osjetila, moja mrvica mi je bila na trbuhu  i to je u tom trenu bilo jedino važno.

Žao mi je da je bilo kaotično u rađaonici taj dan, ja se nisam usudila micati ga sa sebe da ga podojim odmah. Zamolila sam da netko dođe, ali su došli tek kada su došli već po njega, pa nismo imali prvo dojenje odmah u boksu. Vjerujem da je to dosta utjecalo i na daljnje probleme s dojenjem koje nikako nismo mogli uspostaviti.

Bilo je par divnih sestara koje su se stvarno trudile pomoći, no nažalost smjena bi završila pa bi došle sestre koje nisu baš imale živaca, tako da nažalost nismo uspjeli s dojenjem na kraju. Jednu noć je jako vrištao - a bio je nahranjen i presvučen. Budući da sam prvi put mama, nisam znala je li to normalno ili nije, pa sam zvala sestru da pitam za savjet što da radim.
Samo mi je rekla da što ja očekujem, da je to beba i da ima pravo plakati. Mislim da je to mogla i ljepše reći - ovako sam se jako grozno osjećala. Osim što ga ne mogu nahraniti, još mu ne dam ni da plače. Prošla su i ta tri dana, došla nam je pedijatrica da nas otpusti, točnije njega, pa mi je onako usput rekla da pazim na njegovu slomljenu ključnu kost dok ga presvlačim i primam i mičem. Moram priznati da me to šokiralo, dijete je bilo sa mnom tri dana, u ta tri dana sam ga i sama presvukla, i dizala i nosila, a nisam znala da ima slomljenu ključnu kost. Mislim da se to ipak ranije trebalo reći.

Prošlo je to sve, preživjeli smo, sada se volimo, mazimo i uglavnom ne spavamo. Kost je zarasla,  hrani se na bočicu i jako je velik i lijep dečko. Sve u svemu, sve se to isplati za ovako veliku ljubav. Za njega, sve bih to još jednom prošla da moram.

- svibanj 2017. -